Može li Bog podići kamen koji je nemoguće podići?

Prije odgovora, prigovor treba shvatiti ozbiljno. Paradoks je u XX. stoljeću ponovno pokrenula analitička filozofija: J. L. Mackie daje prvu inačicu, može li svemoguće biće stvoriti stvari koje više neće moći nadzirati ili si nametnuti pravila koja će ga vezati?, u okviru problema zla^[3]; kanonsko oblikovanje « pierre » doći će zatim s Cowanom (1965) i Savageom (1967)^[4], nakon odlučujućeg razjašnjenja Mavrodesa (1963)^[5]. Preuzet od naraštaja ateističkih apologeta, na prvi se pogled čini nenapadivim. Katolički je posao pokazati gdje i zašto se urušava, ali najprije ga treba pokazati u njegovoj najjačoj inačici.

Popularna formulacija i njezina zavodljivost

U svom suvremenom obliku paradoks se predstavlja kao nezaustavljiva zamka. Najraširenija inačica, « Can Omnipotence make a stone too heavy for Itself to lift? »^[6], kruži bez utvrđenog autora: ponekad se pripisuje pjesmi iz 1960-ih, ali nijedan izvor ne dopušta potvrditi to pripisivanje. Njezino učeno oblikovanje, naprotiv, dobro je datirano: J. L. Cowan sistematizira je 1965., zatim joj C. Wade Savage daje kanonski oblik 1967. Preuzeta u uvodnim priručnicima filozofije religije, postaje tipski primjer poteškoće koju bi svaki teist trebao svladati prije nego što pođe dalje.

Njezina zavodljivost počiva na trima oprugama. Najprije, jednostavna je: bez tehničkog rječnika, bez nejasnih aksioma, bez teoloških preduvjeta. Zatim se čini dihotomnom: da ili ne, nema izlaza, otuda njezina popularnost u videozapisima ateističke apologetike. Napokon, cilja u srce: ako se prizna i najmanja točka, čini se da se priznaje da Bog nije svemoguć, a time da Bog velikih monoteističkih religija ne postoji onakav kakvim ga se opisuje.

Prividni silogizam

Postavljen u analitički oblik, paradoks izgleda ovako:

1. Ili Bog može stvoriti takav kamen, ili ne može.
2. Ako ga može stvoriti, postoji predmet koji ne može podići; dakle nije svemoguć.
3. Ako ga ne može stvoriti, postoji stvar koju ne može učiniti; dakle nije svemoguć.
4. Dakle Bog nije svemoguć.

Prijelaz s (1) na (4) počiva na konstruktivnoj dilemi (uklanjanju disjunkcije: obje grane vode istom zaključku) koja se čini nezaustavljivom. Cilj svega što slijedi u ovom članku bit će pokazati da je sama premisa (1) zamka: ona pretpostavlja da je « pierre que Dieu ne peut pas soulever » moguć predmet, drugim riječima da postoji nešto za učiniti, dok opis zapravo označava nestvar.

Suvremeni skeptički prigovor

Suvremeni skeptički prigovor daje paradoksu njegovu najčišću inačicu: moglo bi se bez proturječja zamisliti biće sposobno izraditi stijenu pretešku za sebe, prenoseći na božanski slučaj ono što konačno biće može učiniti.

Riječ zamisliti obavlja sav posao: ako se može zamisliti biće koje stvara predmet koji ne može podići, tada se čini da svemogućnost ipak sadrži rupu. Kao što ćemo vidjeti, ovaj prigovor sadrži dvosmislicu skrivenu već od prvog retka, brka što bi konačno biće konačno moglo učiniti i što može biće po pretpostavci beskonačno moćno.

Upravo ta dvosmislica čini paradoks prodajnim, i upravo ga ona urušava čim se razotkrije.

Suprotno onome što navode na pomisao videozapisi popularne apologetike, paradoks kamena nije izumljen u XX. stoljeću. Njegova logička struktura, može li se svemogući učiniti nemoćnim?, teče kroz svu kršćansku, židovsku i muslimansku tradiciju, od IV. stoljeća do suvremene analitičke filozofije. Prije suvremenog analitičkog oblikovanja, stoljeća teologa i filozofa već su razjasnila odgovor.

Pseudo-Dionizije i Božja vjernost (VI. stoljeće)

Kršćanski teolog poznat pod imenom Pseudo-Dionizije Areopagit († prije 532.) vjerojatno je prvi jasno izdvojio poteškoću. U svojim Noms divins (pogl. VIII) zastaje nad Pavlovom tvrdnjom: « Si nous sommes infidèles, lui reste fidèle, car il ne peut se renier lui-même » (2 Tm 2, 13).^[7] Prigovor se tada oblikuje ovako: ako Bog ne može učiniti X, tada Bogu nedostaje te moći.

Pseudo-Dionizije odgovara da ne moći činiti zlo nije nemoć, nego savršenstvo moći. Ta će struktura zatim poslužiti za obradu svih proturječnih inačica pitanja « Dieu peut-il… ? ».^[8]

Sveti Augustin i nemogućnost laganja (IV.–V. stoljeće)

Još prije Pseudo-Dionizija, sveti Augustin († 430.) postavio je načelo s jasnoćom koja će obilježiti sav srednji vijek. U Cité de Dieu, knjiga V, poglavlje 10, postavlja pravilo:

« Sa puissance n'est pas diminuée quand on dit qu'il ne peut ni mourir ni se tromper. Car c'est ainsi qu'il ne le peut pas : s'il le pouvait, sa puissance serait assurément moindre. Et c'est à juste titre qu'il est appelé tout-puissant, lui qui pourtant ne peut ni mourir ni se tromper. Car il est dit tout-puissant en faisant ce qu'il veut, non en subissant ce qu'il ne veut pas ; et si cela lui arrivait, il ne serait en rien tout-puissant. Aussi est-ce pour cela même qu'il ne peut certaines choses : parce qu'il est tout-puissant. » — Saint Augustin, La Cité de Dieu, V, 10^[9]

Formula je odlučujuća: moć se mjeri sposobnošću djelovanja po svojoj volji, a ne sposobnošću trpljenja nedostatka. Moći lagati, umrijeti, zanijekati samoga sebe, toliko nedostataka koje svemogućnost isključuje zato što jest svemogućnost.

Saadia Gaon i slika utega (X. stoljeće)

Četiri stoljeća kasnije, židovski filozof Saadia Gaon († 942.), u svom Livre des croyances et des opinions (knjiga II, pogl. 13), nedvojbeno je prvi izričito upotrijebio sliku utega preteškog. Brani misao da se svemogućnost vrši nad mogućim stvarima i da proturječja nisu moguće stvari koje bi Bog odbio, nego nestvari koje nikakva moć, pa ni beskonačna, ne može proizvesti.^[10]

Argument će zatim kružiti srednjovjekovnim semitskim svijetom, gdje se pitanje brzo kristalizira: može li se o « objet impossible » govoriti kao o teškom predmetu?

Sveti Anselmo: omnipotens et tamen non potest (XI. stoljeće)

Sveti Anselmo iz Beca († 1109.) posvećuje cijelo VII. poglavlje Proslogiona pitanju: « Comment Dieu est-il tout-puissant alors qu'il y a beaucoup de choses qu'il ne peut pas faire ? » (« Quomodo sit omnipotens, cum multa non possit »). Njegov odgovor postaje jedan od stupova zapadne tradicije:

« Pouvoir être corrompu, pouvoir mentir, pouvoir faire que ce qui est vrai soit faux — ce ne sont pas là des puissances mais des impuissances. Car celui qui peut ces choses peut ce qui ne lui est pas avantageux et ce qu'il ne devrait pas. Plus il les peut, plus l'adversité et la perversité ont de pouvoir sur lui, et moins il en a contre elles. » — Saint Anselme, Proslogion, chap. VII (vers 1078)^[11]

Anselmo tako razdvaja riječ moć i riječ mogućnost nedostatka. Sposobnost griješenja, laganja ili samoukidanja nije snaga koja bi Bogu nedostajala: to je porok koji bi ga izveo iz Boga. VII. poglavlje završava lapidarnom formulom: « Qui ergo sic potest, non potentia potest, sed impotentia », « Celui qui peut ainsi ne peut pas par puissance, mais par impuissance. »

Sveti Petar Damiani i spor oko prošlosti (XI. stoljeće)

U isto doba talijanski pustinjak sveti Petar Damiani († 1072.) objavljuje slavni De divina omnipotentia (oko 1067.), upućen opatu Didieru s Montecassina. Početno je pitanje: « Dieu peut-il faire que ce qui a été n'ait pas été ? », izravan srodnik paradoksa kamena.^[12]

Damiani zauzima krajnje stajalište: Bog može sve, čak i poništiti prošlost, jer Božju dobrotu ne može sputati naša logika. Suprotnu tezu odbacuje sveti Toma Akvinski (ST I, q. 25, a. 4^[13]): poništiti prošlost uključuje proturječje, i na tom tomističkom odgovoru počiva nastavak članka. Ali ona ima zaslugu što problem postavlja u svoj njegovoj strogosti: ako Bog ne može poništiti ono što jest, je li manje moćan?

Tomistički odgovor, koji ćemo detaljno vidjeti niže, bit će: ne, jer je « défaire ce qui a été » spoj riječi koji ne opisuje nikakav stvaran čin.

Majmonid i razumljiva granica (XII. stoljeće)

U XII. stoljeću židovski filozof Mojsije Majmonid († 1204.), u Guide des égarés (III, 15), povlači konačnu granicu između logički nemogućeg i mogućeg:

« Sache que les impossibilités absolues ont, comme nous le pensons, une nature stable, qui n'est pas l'œuvre d'un agent ; et il est impossible de la changer. Aussi ne disons-nous pas que la divinité ne peut pas leur donner réalité, parce qu'elles ne sont susceptibles d'aucune réalité. » — Maïmonide, Guide des égarés, III, 15^[14]

Za Majmonida, pogreška prigovaratelja jest smatrati nemoguće predmetom nad kojim bi se moć mogla vršiti, dok je ono nepredmet. Svemogućnost je beskonačna na strani mogućega, i samo na toj strani.

Averroes i filozofi (XII. stoljeće)

S muslimanske strane, andaluzijski filozof Averroes († 1198.) posvećuje više odjeljaka svog Tahafut al-Tahafut (« Réponse à l'incohérence ») pitanju svemoći (§§ 529–536). Protiv Al-Ghazalija brani da proturječno nije moguć predmet nikakve moći.^[15] Muslimanska rasprava između mutakallimūn (koji slijede liniju blisku Damianiju) i filozofa (koji slijede liniju blisku Saadiji i Aristotelu) izravno priprema tomističke razlike.

Sveti Toma Akvinski: kanonska formula (XIII. stoljeće)

U XIII. stoljeću sveti Toma Akvinski (1225.–1274.) preuzima svu raspravu u Somme théologique, Iᵃ pars, q. 25, koju u cijelosti posvećuje Božjoj moći. Članak 3, « Dieu est-il tout-puissant ? », daje kanonsku formulu latinske tradicije. Niže mu posvećujemo cijeli odjeljak.

Descartes i slobodno stvaranje istina (XVII. stoljeće)

U suvremeno doba René Descartes († 1650.) zauzima, u nizu pisama ocu Marinu Mersenneu (15. travnja, 6. svibnja i 27. svibnja 1630.), radikalno suprotno stajalište: Bog je mogao učiniti da dva i dva ne budu četiri, ili da krug ima stranice. Stajalište, nazvano « libre création des vérités éternelles », ostalo je manjinsko: tomistička ga tradicija odbacuje (usp. ST I, q. 25, a. 3^[16]), a klasične analitičke obrade paradoksa, Mavrodes (1963)^[17], Plantinga (1974)^[18], Geach (1973)^[19], s Tomom drže da proturječno nije predmet moći. Vratit ćemo se na to.

Mavrodes, Frankfurt i analitičko razjašnjenje (XX. stoljeće)

U XX. stoljeću paradoks se vraća u prvi plan s analitičkom filozofijom. George Mavrodes objavljuje 1963. u Philosophical Review članak koji je postao kanonski, Some Puzzles Concerning Omnipotence, koji pokazuje da je formula « une pierre que Dieu ne peut soulever », pod pretpostavkom da je Bog svemoguć, logički samoproturječna i da stoga ništa ne označava.^[20]

Sljedeće godine Harry Frankfurt dodaje u istom časopisu inačicu (The Logic of Omnipotence, 1964): ako Bog može učiniti nemoguće, tada također može i stvoriti kamen koji se ne može podići i podići ga, poteškoća nestaje suviškom.^[21] Ta dva kratka i komplementarna članka postala su klasična referenca suvremene analitičke obrade paradoksa.

Plantinga, Geach i katolička analitička filozofija

Rasprava se nastavila kod kršćanskih analitičkih filozofa. Alvin Plantinga, u God, Freedom, and Evil (1974) i Does God Have a Nature? (1980), razlikuje bitnu svemogućnost (biće koje je nužno svemoguće) i slučajnu svemogućnost (biće koje se u danom trenutku zatekne svemogućim). To razlikovanje omogućuje razoružati više sofisticiranih inačica paradoksa.^[22]

Peter Geach, u Omnipotence (Philosophy, vol. 48, 1973), predlaže pak zamijeniti riječ omnipotent riječju almighty, « qui a tout pouvoir sur tout ce qui est », kako bi se izbjegla dvosmislenost riječi « tout » u « pouvoir tout ».^[23] Apologet C.S. Lewis († 1963.), sa svoje strane, daje u The Problem of Pain (1940) najcitiraniju formulaciju za široku publiku:

« Sa toute-puissance signifie pouvoir tout ce qui est intrinsèquement possible, non pouvoir l'intrinsèquement impossible. Vous pouvez lui attribuer des miracles, mais pas du non-sens. Les combinaisons de mots dépourvues de sens n'acquièrent pas soudain un sens parce que nous y joignons les deux mots "Dieu peut". » — C.S. Lewis, The Problem of Pain, Macmillan, 1940, chap. II^[24]

Ono što ti autori dijele, unatoč petnaest stoljeća razmaka, zajednička je intuicija: biće se ne može oslabiti uskraćivanjem moći koja ne postoji.

Paradoks se, ne govoreći to, igra zbrkom između vrlo različitih značenja riječi possible. Dok se ta značenja ne razlikuju, čini se razornim. Čim se razlikuju, nestaje.

Logički moguće, metafizički moguće, fizički moguće

Skolastička tradicija razlikuje više razina mogućnosti koje se ne poklapaju:

Katolička svemogućnost, od Tome Akvinskoga, proteže se na sve apsolutno moguće (logičko + metafizičko). Ne primjenjuje se na logički nemoguće, ne iz slabosti, nego zato što nema ničega za učiniti.^[25] Razlikovanje je staro: Aristotel ga već naznačuje u Métaphysique (Δ 12, 1019b27) i Physique (VIII, 6, 259a30), a naslijedila ga je sva latinska skolastika.

Ključno pravilo: « ne pas pouvoir l'impossible n'est pas une impuissance »

Pravilo glasi ovako: ne moći učiniti nemoguće nije nemoć, jer nemoguće pripada redu ništavila, izrazi poput « célibataire marié » lišeni su smisla i pripadaju nebiću.

C.S. Lewis kaže isto sušom formulom:

« Les impossibilités intrinsèques ne sont pas des choses, mais des non-entités. Il demeure vrai que tout est possible à Dieu : les impossibilités intrinsèques ne sont pas des choses. » — C.S. Lewis, The Problem of Pain, chap. II^[26]

Korisna je ova slika: ako matematičar kaže da ne može nacrtati trokut s četiri stranice, nije da mu nedostaje vježbe. Nego « triangle à quatre côtés » ništa ne označava. Nemogućnost nije na strani subjekta (matematičara, Boga, bilo kojeg djelatnika), nego na strani opisanog predmeta, koji upravo nije predmet.

Popis stvari koje Bog « ne može učiniti »

Može se sastaviti prosvjetljujući popis « choses que Dieu ne peut pas faire » koje ne dovode u pitanje ni njegovu svemogućnost ni njegovo savršenstvo:

Nijedna ćelija ove tablice nije stvar koju Bog promašuje. Sve opisuju nestvari, verbalne spojeve lišene stvarnog referenta.

Riječ « tout-puissant » u teološkom jeziku

Zato je formula « rien n'est impossible à Dieu » približna: točno govoreći, trebalo bi reći da Bogu nije nemoguće ništa od onoga što je metafizički moguće.

Reći da je Bog svemoguć ne znači reći da može « tout », u smislu da bi « tout » uključivalo bilo koju riječ pridodanu drugoj. To znači reći da je on beskonačna moć bića, istine i dobra, bez ikakve granice na strani mogućega. Upravo to Katekizam Katoličke Crkve preuzima od svetog Tome:

« La Toute-Puissance divine n'est nullement arbitraire : "En Dieu la puissance et l'essence, la volonté et l'intelligence, la sagesse et la justice sont une seule et même chose, de sorte que rien ne peut être dans la puissance divine qui ne puisse être dans la juste volonté de Dieu ou dans sa sage intelligence." » — Catéchisme de l'Église catholique, § 271, citant saint Thomas, ST I, q. 25, a. 5, ad 1^[27]

Svemogućnost je tako neodvojiva od mudrosti i pravednosti: nije slijepa moć, nego moć Boga razumnog, uređenog, vjernog samome sebi.

Najpotpuniji odgovor dolazi od svetog Tome Akvinskoga, Somme théologique, Iᵃ pars, q. 25, De potentia Dei (« De la puissance de Dieu »). To pitanje sadrži šest članaka; članci 3 i 4 izravno obrađuju paradoks.

Pitanje 25 u Somme théologique

Struktura pitanja izvanredno je jasna. Toma razlikuje:

• a. 1: pripada li moć Bogu? (Odgovor: da, ali kao aktivna moć, nikada kao pasivna moć.)
• a. 2: je li Božja moć beskonačna? (Odgovor: da, razmjerno njegovoj beskonačnoj biti.)
• a. 3: je li Bog svemoguć? (Odgovor: da, to jest može sve što je apsolutno moguće.)
• a. 4: može li Bog učiniti da ono što je bilo nije bilo? (Odgovor: ne, ali to nije slabost.)
• a. 5: može li Bog učiniti što ne čini i izostaviti što čini? (Odgovor: da, moć se ne mjeri samo stvarnim djelima.)
• a. 6: bi li Bog mogao bolje učiniti što čini? (Odgovor: da, u stanovitu smislu, njegova moć nije iscrpljena njegovim stvaranjem.)

Članci 3 i 4 zajedno sadrže potpun odgovor na paradoks kamena.

Članak 3: « Dieu est-il tout-puissant ? »

Toma polazi od evanđeoskog retka: « Car rien n'est impossible à Dieu » (Lc 1, 37)^[28]. Zatim utvrđuje što je u pitanju: kako razumjeti to « rien » a ne pasti u apsurd? Njegov je odgovor stegnut u nekoliko odlučujućih redaka:

« On dit communément que Dieu est tout-puissant. Mais expliquer ce qu'est cette toute-puissance présente une difficulté. […] Il reste donc à dire que Dieu est tout-puissant parce qu'il peut tout ce qui est absolument possible. Or, est appelé absolument possible ce dont les termes ne se contredisent pas. […] Tout ce qui n'implique pas contradiction est donc dans cette catégorie de possibles à l'égard desquels on dit Dieu tout-puissant ; mais tout ce qui implique contradiction ne tombe pas sous la toute-puissance divine, parce que cela ne peut pas avoir la nature de possible. Aussi est-il plus juste de dire que ces choses ne peuvent pas être faites, plutôt que de dire que Dieu ne peut pas les faire. » — Saint Thomas d'Aquin, Somme théologique, Iᵃ pars, q. 25, a. 3, respondeo^[29]

Tri pokreta valja zapamtiti u tom kanonskom odlomku:

1. Svemogućnost je pozitivno definirana: moć svega što je apsolutno moguće (omne possibile absolute).
2. Proturječno nije moguće: pojam i njegova suprotnost uzeti zajedno ne tvore prihvatljiv opis.
3. Točna formula nije « Dieu ne peut pas »: proturječno jednostavno ne može biti učinjeno. Ne promašuje Bog; iskaz ništa ne označava.

Tomina četiri prigovora

Kako bi se dobro razumio doseg članka, evo četiriju prigovora koje Toma ispituje i odbacuje, a koji pokrivaju gotovo sve inačice paradoksa:

Drugi prigovor točno je srce paradoksa kamena: pokušava se protiv Boga okrenuti « puissance » čiji je izostanak zapravo savršenstvo.

Članak 4: može li Bog poništiti prošlost?

Članak 4 obrađuje izravnog srodnika paradoksa kamena: « Dieu peut-il faire que ce qui a été n'ait pas été ? » Toma odgovara ne, ne zato što bi Bog bio slab, nego zato što je poništiti prošlost logičko proturječje.

« Faire que ce qui a été n'ait pas été implique contradiction dans les termes. De même que Socrate ne peut pas être assis et non assis sous le même rapport, il ne peut pas avoir été assis et n'avoir pas été assis sous le même rapport. […] Ce qui implique contradiction ne tombe pas sous la toute-puissance divine. » — Saint Thomas d'Aquin, ST I, q. 25, a. 4, respondeo^[30]

Suprotnu tezu Toma tako odbacuje, a da Damianija ne imenuje. Za Tomu poništiti prošlost nije moguć čin koji bi Bog odbio: to je spoj riječi koji ne opisuje nikakav čin. Unutarnja dosljednost govora o Bogu vrijedi više od verbalnog uzveličavanja njegove moći.

Zašto je to što Bog ne može griješiti znak moći

Argument vrijedi i za pitanje: Dieu peut-il pécher ? Toma odgovara, slijedeći Anselma:

« Pécher, c'est manquer à une action parfaite. Aussi, pouvoir pécher, c'est pouvoir manquer dans l'action, ce qui répugne à la toute-puissance. C'est précisément parce qu'il est tout-puissant que Dieu ne peut pécher. » — Saint Thomas d'Aquin, ST I, q. 25, a. 3, ad 2^[31]

Formula je dojmljiva: c'est parce qu'il est tout-puissant da Bog ne može griješiti. Sposobnost nedostatka znak je konačnosti, a ne moći. Bog koji bi mogao lagati, izdati se ili griješiti ne bi bio moćniji Bog, bio bi bog mita, to jest manje od Boga.

U suvremeno doba René Descartes tvrdi da je Bog mogao učiniti proturječno, u svojim pismima Mersenneu iz 1630.

Descartes i slobodno stvaranje vječnih istina

« Les vérités mathématiques, lesquelles vous nommez éternelles, ont été établies de Dieu et en dépendent entièrement, aussi bien que tout le reste des créatures. […] On vous dira que, si Dieu a établi ces vérités, il les pourrait changer comme un roi fait ses lois ; à quoi il faut répondre que oui, si sa volonté peut changer. — Mais je les comprends comme éternelles et immuables. — Et moi je juge le même de Dieu. » — René Descartes, Lettre à Mersenne, 15 avril 1630^[32]

Za Descartesa Bog je, od vječnosti, mogao učiniti da dva i dva ne budu četiri. Matematičke istine Bog uspostavlja kao što kralj uspostavlja svoje zakone: ovise o njemu, a da ga ne sputavaju.

Zašto je to stajalište neodrživo

Toj « omnipotence cartésienne » suprotstavljaju se tri odlučujuća prigovora:

1. Samopobijanje. Ako bi Bog mogao učiniti da A i ne-A budu istiniti u isto vrijeme, tada bi mogao učiniti da je Descartes i napisao i nije napisao ovo pismo, što uništava samu mogućnost racionalnog govora o Bogu, uključujući Descartesov govor. Filozof pili granu na kojoj sjedi.
2. Semantička praznina. Reći da « Dieu peut tout, même le contradictoire » ne znači pripisati veliku moć, nego prestati govoriti. Kao što piše Lewis: « le non-sens demeure du non-sens, même quand nous le disons à propos de Dieu ».^[33]
3. Vjernost katoličkoj tradiciji. Skolastika, s Tomom na čelu (ST I, q. 25, a. 3^[34]), drži tomističko stajalište protiv Descartesova. Katoličko Učiteljstvo doista govori o svemoći (CEC §§ 268–278^[35]), nikada o moći koja bi proturječno učinila istinitim. Prvi vatikanski koncil, u Dei Filius (1870), potvrđuje sukladnost vjere i razuma: Bog ne može objaviti proturječja, « car la vérité ne peut contredire la vérité »^[36].

Suvremeni odskok: Frankfurt

Harry Frankfurt pokušao je 1964. spasiti Descartesa logičkom dosjetkom:

« Si Dieu est supposé capable d'accomplir une tâche dont la description est auto-contradictoire — créer la pierre problématique au départ — pourquoi ne serait-il pas supposé capable d'en accomplir une autre ? » — Harry G. Frankfurt, The Logic of Omnipotence, Philosophical Review, 73 (1964), p. 262-263^[37]

Drugim riječima: ako se Bogu jednom prizna da čini nemoguće, tada također može i stvoriti kamen koji se ne može podići i podići ga, pa proturječje ne ujeda. Ali ta obrana, formalno valjana ako se prihvate njezine premise, preskupo košta: pretpostavlja da se već govori o nečemu što nema smisla, dakle, točno govoreći, da se više ne govori.

Descartesov put, unatoč svojoj profinjenosti, ostaje stoga slijepa ulica.

Suvremeni članak koji je strukturirao današnju akademsku raspravu dugujemo Georgeu Mavrodesu, « Some Puzzles Concerning Omnipotence », Philosophical Review, 72/2, avril 1963, p. 221-223. Njegovo je dokazivanje bistro.

« En supposant que Dieu soit omnipotent, l'expression "une pierre trop lourde pour que Dieu la soulève" devient auto-contradictoire. Elle devient en effet : "une pierre qui ne peut être soulevée par Celui dont la puissance suffit à soulever n'importe quoi". » — George Mavrodes, Some Puzzles Concerning Omnipotence, Philosophical Review, 72 (1963), p. 222^[38]

Argument se drži u tri koraka:

1. Bog je, po pretpostavci, svemoguć: njegova moć dostaje podići svaki podiziv predmet.
2. « Pierre que Dieu ne peut pas soulever » dakle znači: « Pierre que ne peut pas soulever Celui dont la puissance suffit à soulever n'importe quoi. »
3. Taj je izraz očito samoproturječan, poput « cercle carré » ili « triangle à quatre côtés ».

Dakle « pierre que Dieu ne peut pas soulever » nije moguć predmet. To što ga Bog ne može stvoriti ne znači da mu nedostaje moći: znači da opisani predmet uopće nije predmet.^[39] Paradoks grize vlastiti rep: u samoj svojoj formulaciji pretpostavlja da je Bog svemoguć; zatim iz toga zaključuje da Bog nije svemoguć.

Za široku publiku odlučujuća formulacija dolazi iz II. poglavlja Problem of Pain (Macmillan, 1940). Lewis odmah priznaje zavodljivost paradoksa, zatim rastavlja njegov mehanizam izvanrednom ekonomijom sredstava:

« Sa toute-puissance signifie pouvoir tout ce qui est intrinsèquement possible, non pouvoir l'intrinsèquement impossible. Vous pouvez lui attribuer des miracles, mais pas du non-sens. Ceci n'est pas une limite à sa puissance. Si vous décidez de dire "Dieu peut donner à une créature un libre arbitre et lui retirer le libre arbitre en même temps", vous n'avez pas réussi à dire quelque chose à propos de Dieu ; les combinaisons de mots dépourvues de sens n'acquièrent pas soudain un sens parce que nous y joignons les deux autres mots "Dieu peut". » — C.S. Lewis, The Problem of Pain, Macmillan, 1940, chap. II^[40]

I dalje:

« Il demeure vrai que tout est possible à Dieu : les impossibilités intrinsèques ne sont pas des choses, mais des non-entités. Le non-sens demeure du non-sens, même quand nous le disons à propos de Dieu. » — C.S. Lewis, The Problem of Pain, chap. II^[41]

Ono što Lewis razlaže, a novija analitička filozofija potvrdila je, jest da riječ « peut » zahtijeva predmet: može se učiniti X ako je X stvar za učiniti. Ako je X verbalni spoj bez referenta, tada je i rečenica « peut faire X » bez referenta. Stavljanje Boga na mjesto subjekta ništa ne mijenja u toj gramatici: nije da bi mu se uskratio čin, nego nema nikakva čina za izvršiti.

Kad su alati u ruci, paradoks se može razoružati u nekoliko redaka.

« Pierre que l'omnipotent ne peut pas soulever » jest četvrtasti krug

Riječ pierre rabi se kako bi se stvorio dojam konkretnog predmeta, ali to je samo prerušavanje. Odlučujući je element: « que la puissance infinie ne peut pas soulever ». A:

• beskonačna moć može, po pretpostavci, podići sve što je podizivo;
• dakle « ce que la puissance infinie ne peut pas soulever » jest « ce qu'aucune puissance ne peut soulever »;
• dakle « pierre que la puissance infinie ne peut pas soulever » = « pierre qu'aucune puissance ne peut soulever » = « pierre insoulevable par toute puissance »;
• a pierre je konačna fizička stvarnost, a konačna fizička stvarnost po samoj je svojoj naravi podiziva dovoljnom moći.

Opis se dakle sam sebi protivi: traži se kamen koji ne bi bio kamen. Poput cercle carré, to nije stvar koju je teško proizvesti: to uopće nije stvar. Kao što je Majmonid pisao osam stoljeća ranije: « elles ne sont susceptibles d'aucune réalité ».^[42]

Odgovor na: « mais un être fini peut produire un objet qu'il ne peut soulever »

Prigovor na božanski slučaj prenosi što konačno biće može učiniti: zamisliti biće sposobno izraditi stijenu pretešku za sebe. Odgovor razlikuje dva slučaja: konačno biće može izraditi predmet teži od vlastite snage, ali prenošenje toga na svemoguće biće, po pretpostavci sposobno podići svaku stijenu, unosi proturječje u pojmove.

Drugim riječima: konačno biće može izraditi predmet teži od vlastite snage. Beskonačno moćno biće to ne može, ne iz slabosti nego zato što je « plus lourd qu'une puissance infinie » verbalno prazno. Prenošenje s konačnog na beskonačno, koje se čini bezazlenim, zapravo je pogreška kategorije: brkanje premostivog praga i granice koja ne postoji.

Kad se logička struktura paradoksa razoruža, još se mogu iznijeti profinjeniji protu-prigovori. Evo sedam najupornijih oblika, s njihovim odgovorom.

Prigovor 1 — « Donc Dieu est soumis à la logique »

Prigovor: ako Bog ne može učiniti proturječno, tada mu je logika nadređena; Bog bi bio podložan izvanjskom zakonu temeljnijem od njega.

Odgovor. U klasičnom teizmu logika nije stvarnost različita od Boga koja bi njime vladala. Ona izražava razumljivost bića, utemeljenu u Božjoj jednostavnosti. Bog ne sluša načelo neproturječja kao zakon koji dolazi od drugdje; on je sam Istina, a načelo neproturječja najosnovniji je izraz onoga što biti znači. Pitati može li Bog biti « et ne pas être sous le même rapport » ne podlaže ga sputavanju: samo se pita je li Bog dosljedan, a jest, zato što je samo Biće.^[43]

Sveti Toma sažima to u pitanju 3 Somme: u Bogu bit i postojanje, biće i moć, istina i dobrota nisu odvojive sastavnice. Logika nije iznad Boga; ona je sama struktura Božje istine kad se odražava u našim konačnim umovima.

Prigovor 2 — « Mais l'Évangile dit que tout est possible à Dieu »

Isus, kod svetog Mateja i svetog Luke, izjavljuje: « Pour les hommes c'est impossible, mais pour Dieu tout est possible » (Mt 19, 26)^[44]. Anđeo Gabrijel Mariji: « Rien n'est impossible à Dieu » (Lc 1, 37)^[45]. Neki čitatelji iz toga zaključuju da Bog mora moći izvršiti čak i logička proturječja.

Odgovor. Biblijsko značenje riječi « tout » u tim formulama bistro je u kontekstu: nikakva stvarna zapreka, nikakva stvorena prepreka, nikakvo ograničenje okolnosti ne opire se Božjoj moći, radi se o spasenju, čudu, uskrsnuću, djevičanskom porodu. Sama Biblija odmah ispravlja zastranjenje:

« Si nous sommes infidèles, lui reste fidèle, car il ne peut se renier lui-même. » — 2 Timothée 2, 13^[46]

« Dieu n'est pas homme, pour qu'il mente, ni fils d'Adam, pour qu'il se rétracte. Est-ce lui qui dit et ne fait pas, qui parle et n'accomplit pas ? » — Nombres 23, 19^[47]

« Afin que, par deux réalités immuables, dans lesquelles il est impossible à un Dieu de mentir, nous soyons puissamment encouragés […] » — Hébreux 6, 18^[48]

« Dans l'espérance de la vie éternelle promise avant tous les siècles par le Dieu qui ne ment pas. » — Tite 1, 2^[49]

Četiri puta Pismo razlikuje što Bog može (skup stvarno mogućega) od onoga što bi bio Božji nedostatak. Biblijska doktrina svemoći dakle nikada nije doktrina apsurdne moći. Upravo to CEC preuzima u § 268, povezujući tri pridjeva: universelle, aimante, mystérieuse.

Prigovor 3 — « Dieu pourrait-il renoncer à son omnipotence ? »

Profinjenija inačica: bi li Bog mogao slobodno prestati biti svemoguć? Ako ne može, nedostaje mu sposobnost; ako može, može postati nesvemoguć.

Odgovor. Bog ne može prestati biti Bog. On nema svemogućnost kao svojstvo pridodano njegovoj biti koje bi mu se moglo oduzeti: on jest svoja moć. Katolička metafizika govori o Božjoj jednostavnosti: u Bogu bit i postojanje, biće i moć, istina i dobrota nisu odvojive sastavnice.^[50]

Utjelovljenje ne proturječi toj točki. Sin uzima stvarnu, ranjivu ljudsku narav, sve do smrti na Križu, ali ne prestaje biti Bog:

« Lui qui est de condition divine n'a pas revendiqué son droit d'être traité comme l'égal de Dieu mais il s'est dépouillé prenant la condition d'esclave. Devenant semblable aux hommes […] » — Philippiens 2, 6-7^[51]

Kristovo poniženje je slobodno i paradoksalno očituje Božju moć, u prividnoj slabosti. Ali božanstvo Riječi nije ni izgubljeno ni obustavljeno: upravo je to smisao kalcedonskog kristološkog dogmata (451), deux natures, une seule Personne, bez miješanja i bez razdvajanja.

Prigovor 4 — « Si Dieu ne peut pas pécher, il n'est pas libre »

Prigovor: sloboda koja ne može podbaciti nije prava sloboda. Bog dakle ne bi bio slobodan.

Odgovor. Taj prigovor brka slobodu i mogućnost nedostatka. A sama ljudska sloboda, kako se razvija u dobru, teži postojanosti u dobru. Blaženi na Nebu ne postaju manje slobodni zato što više ne žele griješiti; naprotiv, « confirmés en grâce », učvršćeni su u sjedinjenju s Vrhovnim Dobrom.^[52]

Sveti Toma Akvinski sažima: griješiti bi značilo podbaciti u savršenosti djelovanja, točnu suprotnost svemoći:

« Pécher, c'est manquer à une action parfaite. Aussi, pouvoir pécher, c'est pouvoir manquer dans l'action, ce qui répugne à la toute-puissance. C'est pourquoi Dieu ne peut pas pécher, lui qui est tout-puissant. » — Saint Thomas d'Aquin, ST I, q. 25, a. 3, ad 2^[53]

Sposobnost griješenja znak je ranjene slobode, a ne savršene slobode. Bog nije ograničen zato što ne može podbaciti: svemoguć je upravo zato što ga nikakav nedostatak ne može dosegnuti.

Prigovor 5 — Slučajna svemogućnost (Plantinga)

Sofisticiranija inačica razlikuje bitnu svemogućnost (biće koje je nužno svemoguće) i slučajnu svemogućnost (biće koje se u trenutku t zatekne svemogućim). Slučajno svemoguće biće možda bi moglo stvoriti kamen koji ne bi podiglo, učinivši samo sebe nesvemogućim.^[54]

Odgovor. Ta inačica (koju analizira Alvin Plantinga, God, Freedom, and Evil, Harper & Row, 1974, p. 27-29) elegantna je, ali ne tiče se Boga katoličkog nauka. Kršćanski Bog je bitno svemoguć: njegova svemogućnost nije opoziva slučajnost. Razlikovanje je korisno kako bi se pokazalo da su neki pojmovi svemoći (primjerice pojam stvorenog boga koji bi mogao abdicirati) nekoherentni, ali ne dotiče klasično poimanje. Za Boga je « cesser d'être tout-puissant » jednako prazno kao « cesser d'être Dieu », to jest, kao što bi rekao Anselmo: ne moć, nego nestvar.

Prigovor 6 — « La toute-puissance se contredit elle-même »

Posljednji oblik paradoksa: ako je Bog svemoguć, trebao bi moći proizvesti kamen koji ne može podići. Ako ne može, sam pojam svemoći je nekoherentan. Dakle Bog ne postoji.

Odgovor. Zaključak ne slijedi. Ono što paradoks pokazuje, u najboljem slučaju, jest da je definicija svemoći kao « pouvoir tout, même l'absurde » nekoherentna. Ali tu definiciju katolički nauk nikada nije zastupao. Definicija primljena od Anselma i Tome, « pouvoir tout ce qui est absolument possible », savršeno je koherentna. Paradoks dakle ne pobija svemogućnost kakva je definirana; pobija karikaturu svemoći.^[55]

To je klasična logička figura: argument može vrijediti protiv inačice na koju cilja, a biti potpuno mimo stvarnog stajališta. Paradoks kamena cilja na pojam koji nitko ne brani.

Prigovor 7 — « Pourquoi Dieu n'a-t-il pas créé un monde sans contradictions logiques ? »

Suvremena inačica, ponekad iznošena u internetskim raspravama: da je Bog uistinu svemoguć, mogao je stvoriti svemir u kojem su logička proturječja moguća, dakle u kojem se može trpjeti i ne trpjeti, umrijeti i ne umrijeti, itd.

Odgovor. Prigovor sadrži vlastito pobijanje. Da bi svemir postojao, moraju postojati postojane razlike: ovo nije ono, ovdje nije ondje, sada nije poslije. « Monde où la contradiction est possible » nije svijet različit od našega, to je odsutnost svakog svijeta, jer više ne bi bilo ničega određenog za spoznati, misliti, nastaniti. Tražiti od Boga svemir u kojem vladaju proturječja znači tražiti od njega da stvori « quelque chose qui ne soit rien », kanonsku formulu nebića.

Osim tehničke rasprave, paradoks kamena povlaštena je prilika da se ponovno postavi pitanje: što je svemogućnost, gledano iz kršćanske Objave?

Moć opća, puna ljubavi, otajstvena

Katekizam Katoličke Crkve posvećuje cijeli odjeljak (§§ 268–278) Božjoj svemoći. Ondje se vraćaju tri pridjeva:

« De tous les attributs divins, seule la Toute-Puissance de Dieu est nommée dans le Symbole : la confesser est d'une grande portée pour notre vie. Nous croyons qu'elle est universelle, car Dieu qui a tout créé, régit tout et peut tout ; aimante, car Dieu est notre Père ; mystérieuse, car seule la foi peut la discerner lorsqu'elle "se déploie dans la faiblesse" (2 Co 12, 9 ; cf. 1 Co 1, 18). "Tout ce qu'Il veut, Il le fait" (Ps 115, 3). » — Catéchisme de l'Église catholique, § 268^[56]

Tri pridjeva koja zabranjuju sve karikature. Universelle, dakle ništa joj u stvaranju ne izmiče. Aimante, dakle vrši se kao moć Oca, a ne kao snaga tiranina. Mystérieuse, dakle nije svodiva na naše kategorije, uključujući naše kavanske paradokse.

Moć u slabosti: Križ

Najdublji paradoks nije paradoks kamena, nego paradoks Križa. Ondje Bog svemogući slobodno bira biti izručen, suđen, mučen, naizgled napušten.

« Lorsque je suis faible, c'est alors que je suis fort. » — Saint Paul, 2 Corinthiens 12, 10^[57]

« Ce qui est folie de Dieu est plus sage que les hommes, et ce qui est faiblesse de Dieu est plus fort que les hommes. » — Saint Paul, 1 Corinthiens 1, 25^[58]

CEC izričito preuzima taj paradoks u § 272:

« La foi en Dieu le Père Tout-Puissant peut être mise à l'épreuve par l'expérience du mal et de la souffrance. […] Dieu le Père a révélé sa Toute-Puissance de la façon la plus mystérieuse dans l'abaissement volontaire et dans la Résurrection de son Fils, par lesquels il a vaincu le mal. Ainsi, le Christ crucifié est "puissance de Dieu et sagesse de Dieu. Car ce qui est folie de Dieu est plus sage que les hommes et ce qui est faiblesse de Dieu est plus fort que les hommes" (1 Co 1, 24-25). » — Catéchisme de l'Église catholique, § 272^[59]

Moć koja stvara svemir, koja galaksije u svakom trenutku drži u biću, ista je ona koja se na Križu ne brani, ne zato što je umanjena, nego zato što je slobodno usmjerena k spasenju ljudi. « Pierre que Dieu ne pourrait soulever » retorička je igračka. Križ je, naprotiv, prava granica koju si Bog daje, ne iz nedostatka moći, nego iz viška ljubavi.

Milosrđe kao vrhunac svemoći

To pjeva zborna molitva 26. nedjelje kroz godinu, vrhovni dokaz Božje moći jest oproštenje, u skladu sa svim tomističkim naukom o milosrđu^[60]:

Katekizam preuzima formulu:

« Dieu manifeste sa Toute-Puissance en nous convertissant de nos péchés et en nous rétablissant dans son amitié par la grâce : "Dieu, qui donnes la preuve suprême de ta puissance, lorsque tu patientes et prends pitié…" » — Catéchisme de l'Église catholique, § 277, citant la collecte du 26ᵉ dimanche du Temps ordinaire^[61]

Bog uistinu svemogući oprašta a da ništa ne gubi; konačan bog mogao bi opraštati samo ako bi u tome našao svoju korist. Vrhunac moći dakle nije pothvat kozmičkog dizanja: to je čin triput svetog Boga koji se prigiba nad grešnim stvorenjem kako bi ga podigao.

« À moins de croire que l'amour de Dieu est Tout-Puissant, comment croire que le Père a pu nous créer, le Fils nous racheter, l'Esprit Saint nous sanctifier ? » — Catéchisme de l'Église catholique, § 278^[62]

Tri pogreške koje čine sav paradoks sada se mogu imenovati jednom riječju:

1. Semantička pogreška, brkati « chose à faire » i « combinaison verbale ». « Pierre que la puissance infinie ne peut soulever » nije stvar, nego šuplja riječ.
2. Metafizička pogreška, primjenjivati na Boga slike uzete iz tijela: mišiće, poluge, leđa, napor. Bog nema mišiće; njegova moć nije tjelesna snaga.
3. Teološka pogreška, definirati svemogućnost kao « pouvoir tout, même le contradictoire ». Katolički nauk to ne kaže i nikada nije rekao.

Kratak odgovor

Dieu ne peut pas créer une pierre que Dieu ne pourrait pas soulever, parce qu'une telle pierre est une contradiction dans les termes, non une chose possible. La toute-puissance n'est pas le pouvoir de rendre l'absurde réel : c'est le pouvoir infini de l'être, de la vérité et du bien. Le paradoxe ne diminue pas Dieu ; il diminue seulement une caricature de Dieu.

Taj odgovor, star petnaest stoljeća, nikada nije ozbiljno uzdrman. Kao što je pisao C.S. Lewis: « Le non-sens demeure du non-sens, même quand nous le disons à propos de Dieu. »^[63]

• L'argument de la contingence — pourquoi le contingent suppose un être nécessaire.